Lord Kejns i Sejov zakon

Ludvig von Mizes

Lord Kejns I Sejov zakon

        iz Planiranje za slobodu      

     (1952)

__________________________________________________________________________________

 Beleška

Ovaj Mizesov tekst je prvobitno objavljen u časopisu "The Freeman" oktobra 30, 1950 godine, da bi kasnije bio uvršten u njegovu zbirku eseja "Planiranje za slobodu" (Planning for freedom). U ovom tekstu se demistifikuje Lord Kejns, dokazujući da on nije bio nikakav "inovator" u ekonomskoj nauci, već apologet tadašnjih loših ekonomskih politika vladajućih stranaka.

__________________________________________________________________________________

Lord Kejnsov glavni doprinos nije ležao u razvijanju novih ideja već  „ u bežanju od starih“, kako je on lično objavio na kraju uvoda svojoj “Opštoj Teoriji“.  Kejnsijanci nam govore da se njegovo besmrtno dostignuće sastoji u celokupnom pobijanju onoga što se nekada nazivalo Sejov zakon tržišta. Odbacivanje ovog zakona, oni objavljuju, je srž svih Kejnsovih učenja; sve ostale propozicije slede sa logičkom nužnošću iz ovog fundamentalnog uvida I moraju propasti ako bi uzaludnost njegovih napada na Sejov zakon mogla biti dokazana.

Sada je važno da shvatimo da ono što je nazivano Sejov zakon je na prvom mestu dizajnirano kao pobijanje doktrina popularno držanim u godinama koje su prethodile razvoju ekonomike kao grane ljudskog znanja. On nije bio sastavni deo nove nauke ekonomike po učenju klasičnih ekonomista. To je bilo, radije, početno razotkrivanje I uklanjanje pokvarenih I neodrživih ideja koje su pomutile ljudima mozak I bile ozbiljna prepreka razumne analize .

Kada god bi posao  krenuo loše prosečan trgovac bi imao dva objašnjenja pri ruci: zlo je prouzrokovano nestašicom novca i zbog opšte preko-proizvodnje(overproduction). Adam Smit je, u slavnom odeljku u  „Bogatstvo naroda“ , razbio prvi od ovih mitova. Sej se predominantno posvetio  potpunom pobijanju drugog.

Dok god je određena stvar ekonomsko dobro a ne „ besplatno dobro“ , njena ponuda nije, naravno, apsolutno neograničena. Postoji još nezadovoljenih potreba koje bi veća količina  tih dobara mogla da zadovolji. Postoji  još ljudi kojima bi bilo drago da dobiju  više ovih dobara nego što ih stvarno dobijaju.

U pogledu ekonomskih dobara nikada ne može postojati apsolutna preko-proizvodnja.  (I ekonomika se bavi samo ekonomskim dobrima, a ne sa slobodnim dobrima kao što su vazduh koji nije predmet svrhovitog ljudskog postupka, i koji se samim tim ne proizvodi, i u pogledu koga je upotreba termina kao   nedovoljna proizvodnja(underproduction) i preko-proizvodnja jednostavno besmislica.)

U pogledu ekonomskih dobara može samo biti relativna preko-proizvodnja. Dok potrošači traže određenu količinu košulja i cipela, proizvođaći su proizveli, recimo, veću količinu cipela i manju količinu košulja. Ovo nije opšta preko-proizvodnja svih roba. Preko-proizvodnji cipela odgovara nedovoljna proizvodnja(underproduction) košulja. Prema tome rezultat ne može biti opšta depresija svih grana biznisa. Ishod je promena odnosa razmene između cipela i košulji. Ako bi, na primer, prethodni  jedan par cipela mogao da kupi četiri para košulji, sada kupuje samo tri para košulji. Dok je posao loš za proizvođača cipela, on je dobar za proizvođača košulji. Pokušaji da se objasni opšta depresija trgovine  upućivanjem na navodnu opštu preko-proizvodnju su prema tome pogrešni.

Robe, kaže Sej, su plaćene ne novcem, već  drugom robom. Novac je samo opšte upotrebljavano sredstvo razmene; on igra samo ulogu posrednika. Ono što prodavac hoće da primi u zamenu za prodatu robu su druge robe. Svaka proizvedena roba je prema tome cena za druge proizvedene robe. Situacija proizvođača bilo koje robe je poboljšana bilo kojim povećanjem u proizvodnji drugih roba. Ono što može da šteti interesima proizvođača određenih roba  je njegov neuspeh da tačno predvidi stanje tržišta. On je precenio tražnju javnosti za njegovom robom i podcenio njihovu tražnju za drugim robama. Potrošači nemaju koristi od takvog lošeg preduzednika;  oni kupuju njegove proizvode samo po cenama koje njemu stvaraju gubitke, i oni ga primoravaju,  ako na vreme ne ispravi greške, da ode iz biznisa. Sa druge strane, oni preduzetnici koji su bolje uspeli da predvide tražnju javnosti  stiču profit i u poziciji su da prošire svoje poslovne delatnosti. Ovo je, kaže Sej, istina iza zbunjenih tvrdnji biznismena da glavna teškoća nije u proizvodnji nego u prodaji. Bilo bi ispravnije izjaviti da je prvi i glavni problem biznisa proizvoditi na najbolji I najjeftiniji način one robe koji će zadovoljiti najhitnije još nezadovoljene potrebe javnosti.

Tako su Smit i Sej srušili najstarije i najnaivnije objašnjenje poslovnih ciklusa pružen od popularnih navoda nesposobnih trgovaca. Istina, njihovo dostignuće je bilo čisto negativno. Oni su razbili verovanje da je ponavljanje perioda lošeg poslovanja  prouzrokovano nestašicom novca I opštom preko-proizvodnjom. Ali oni nam nisu pružili razrađenu verziju poslovnog ciklusa. Prvo objašnjenje ovog fenomena je pruženo mnogo kasnije od strane Britanske valutne škole.

Važni  doprinosi Smita I Seja nisu bili potpuno novi I originalni. Istorija ekonomske misli može naći suštinske tačke njihovog rezonovanja kod starijih autora. Ovo nimalo ne umanjuje zasluge Smita  I Seja. Oni su bili prvi koji su se pozabavili pitanjem na sistematičan način I koji su primenili svoje zaključke  na problem ekonomskih depresija. Oni su, prema tome, takođe bili prvi protiv kojih su pristalice pogrešnih popularnih doktrina usmerili svoje burne napade. Sismondi  I Maltus su odabrali Seja kao metu njihovih strastvenih napada, u pokušaju -uzaludnom- da spasu diskreditovanu popularnu predrasudu.

2

Sej je pobedonosno izašao iz njegove polemike sa Maltusom I Sismondijem. On je dokazao svoju stvar, dok njegovi protivnici nisu dokazali njihovu. Od tada, tokom celog devetnaestog veka, potvrđivanje istine sadržane u Sejovom zakonu je bila karakteristična oznaka ekonomista. Oni autori I političari koji su navodnu nestašicu novca smatrali odgovornom za sve bolesti I zastupali inflaciju kao panaceju nisu više smatrani ekonomistima već  “monetarnim krenkovima.”

Bitka izmedju šampiona čvrstog  novca I inflacionista se nastavila još nekoliko decenija. Ali ona više nije smatrana kao spor izmedju raznih škola ekonomista. Ona je viđena kao sukob između ekonomista I anti-ekonomista, između razumnih ljudi I neukih zilota. Kada su sve civilizovane zemlje usvojile zlatni standard ili zlatno-devizni standard, uzrok inflacije činio se nestalim zauvek.

Ekonomika se nije zadovoljila sa onim šta su Smit I Sej učili o problemima koji su bili u pitanju. Ona je razvila integrisani sistem teorema koji je uverljivo dokazao apsurdnost inflacionističkih sofizama.  Ona je opisala u detalje neizbežne posledice povećanja količine novca u opticaju I kreditne ekspanzije. Ona je razradila monetarnu kreditnu teoriju poslovnih ciklusa koja je jasno pokazala kako je konstantno vraćanje privrednih depresija prouzrokovano ponavljanim  pokušajima da se “stimuliše” proizvodnja kroz  kreditnu ekspanziju. Stoga, ona je uverljivo dokazala da su krize, čije su postojanje inflacionisti  pripisali nedovoljnoj ponudi novca , baš naprotiv, neizbežan ishod pokušaja da se kroz kreditnu ekspanziju ukloni navodna nestašica novca.

Ekonomisti nisu osporavali činjenicu da kreditna ekspanzija u svojoj početnoj fazi proizvodi brzi poslovni rast(boom). Ali oni su naglasili da takav veštački bum mora kasnije neizbežno da propadne , proizvodeći opštu depresiju. Ovo izlaganje je moglo apelovati na državnike koji su hteli unaprediti održivo blagostanje svoje nacije. Ono nije moglo da utiče na demagoge koji se nisu  starali o ničemu drugom do  uspehu  u predstojećoj  izbornoj kampanji I koji ni najmanje nisu brinulii o tome šta će biti sutra. Ali upravo su takvi ljudi postali vrhovni u političkom životu ovog  doba ratova I revolucija. Uprkos svim učenjima ekonomista, inflacija I kreditna ekspanzija su uzdignuti na dostojanstvo najvišeg  principa ekonomske politike. Skoro sve vlade su sada posvećene nepromišljenom trošenju, finansiranju deficita izdavanjem dodatnih količina bezvrednog  papirnog novca I beskrajnoj kreditnoj ekspanziji.

Veliki ekonomisti su bili preteče novih ideja. Ekonomske politike koje su oni predlagali su bile u suprotnosti sa politikama praktikovanim od tadašnjih vlada I političkih partija. Po pravilu bi mnoge godine, čak I decenije, prošle pre nego što bi javnost prihvatila ideje propagirane od ekonomista I pre nego što bi zahtevane odgovarajuće promene u politikama stupile u dejstvo.

Drugačije je bilo sa “novom ekonomijom” Lorda Kejnsa. Politike koje je on zastupao su bile tačno one koje su skoro sve vlade, uključujući i Britansku,  već bile usvojile  mnogo godina pre nego što je njegova “Opšta teorija” bila objavljena.  Kejns nije bio inovator I šampion novih ekonomskih metoda upravljanja ekonomskim poslovima. Njegov se doprinos pre sastojao u tome da je dao nekakvo opravdanje za politike koje su tada bile popularne kod onih na vlasti, uprkos činjenici  da su ih svi ekonomisti videli kao katastrofalne. Njegovo je dostignuće  bila racionalizacija politika već praktikovanih. On nije bio ”revolucionaran” kako su ga neki njegovi sledbenici nazivali. “Kejnsijanska revolucija” se odigrala mnogo pre nego što je Kejns odobrio I fabrikovao pseudo-naučno opravdanje za nju. Ono što je on stvarno uradio je bilo to da je napisao apologiju za već ustanovljene politike vlada.

Ovo objašnjava brz uspeh njegove knjige. Ona je pozdravljena entuzijastično od vlada I vladajućih političkih partija. Posebno su oduševljeni bili novi tipovi intelektualaca, pod nazivom “vladini ekonomisti”. Oni su imali grižu savesti. Oni su bili svesni činjenice da su sprovodili politike koje su svi ekonomisti osuđivali kao protivne svrsi I katastrofalne. Sada su osetili olakšanje. “Nova ekonomija” im je ponovo ustanovila moralnu ravnotežu. Danas oni više nisu postiđeni zbog toga što su bili sprovodioci loših politika. Oni veličaju sami sebe. Oni su proroci nove vere.

3

Neiscrpni epiteti kojima  su ovi obožavaoci obasuli njegov rad ne može da zamrači činjenicu da Kejns nije pobio Sejov zakon. On ga je odbacio emocionalno, ali on nije razvio niti jedan održiv argument da poništi njegovu logiku.

Niti je Kejns pokušao da pobije diskurzivnim mišljenjem učenja moderne ekonomike. On je odlučio da ih ignoriše, to je bilo sve. On nikada nije našao nijednu reč ozbiljne kritike protiv teorije da povećanje količine novca u opticaju ne može da uzrokuje ništa drugo do , sa jedne strane , povlašćivanje nekih grupa na račun drugih, I, sa druge strane, podsticanje promašenih investicija I deakumulaciju kapitala. On je bio na potpunom gubitku kada je trebalo da razvije bilo koji pouzdan argument koji bi srušio monetarnu teoriju poslovnih ciklusa. Sve što je on uradio je bilo to da je oživeo samo-kontradiktorne dogme raznih sekti inflacionizma. On nije dodao ništa praznim pretpostavkama svojih prethodnika, od Birmingemske škole (Little Shilling Men) sve do Silvia Gesela. On jedva da je preveo njihove sofizme – hiljadu puta odbačene – u zagonetni jezik matematičke ekonomije. On je prešao ćutke preko svih onih prigovora koje su ljudi kao Dževons, Valras I Viksel –da navedemo samo neke- suprostavili greškama inflacionista.

Isto je I sa njegovim učenicima. Oni misle da će nazivanjem onih ljudi koji nisu izrazili divljenje Kejnsovom geniju  imenima kao “glupaci” ili “uskoumni fanatici”  biti zamena za valjano ekonomsko rezonovanje. Oni misle da su dokazali svoju stvar  ako bi označili svoje protivnike kao “ortodoksne” ili “neo-klasične”. Oni otkrivaju krajnju neukost u mišljenju da sa su njihove doktrine ispravne zato što su nove.

U stvari, inflacionizam je najstarija od svih zabluda. Ona je bila veoma popularna mnogo pre  Seja, Smita I Rikarda, protiv čijih učenja Kejnsijanci ne mogu da razviju nijedan drugi prigovor osim da su stara.

4

Besprimerenom uspehu kejnsijanizma zaslužna je činjenica da je on pružio nekakvo opravdanje za politike “deficitarnog trošenja” tadašnjih vlada. To je pseudo-filosofija onih koji ne mogu smisliti ništa pametnije osim da razore kapital koji su stvarale prethodne generacije.

Ipak, nikakva emocionalna zaslepljenost pisaca, bez obzira koliko briljantnih I sofisticiranih, ne može da ukloni večne ekonomske zakone. Oni postoje , rade I staraju se o sebi. Bez obzira na sva strasna odbacivanja vladinih govornika, neizbežne posledice inflacionizma I ekspanzionizma, onako kako su  opisane od “ortodoksnih” ekonomista, će doći. I onda, veoma kasno zaista, čak I  prosti ljudi će otkriti da nas Kejns nije naučio kako da izvedemo “čudo. . . pretvaranja kamenja u hleb”** već ne tako čarobnu proceduru jedenja kukuruznih zrna.